Историја Покрета Црвеног крста/крижа
Оснивач Покрета Црвеног крста/крижа је Хенрy Дунант. Рођен је 8. маја 1828. године у Женеви у богатој породици. По завршеним студијама посветио се банкарском позиву.
24. јуна 1859. године, у намјери да склопи посао с француским царем Наполеоном III. случајно се нашао на бојном пољу код Солферина. Патња коју је тада видио измијенила је његов живот.
Наредних година у цијелости се посветио стварању организације Црвеног крста/крижа. Запустивши посао на крају је банкротирао и потпуно осиромашио те пао у заборав. Међутим, идеја коју је поставио на ноге расла је и развијала се и постала прихваћена у цијелом свијету. 1887. године Дунант се болестан и без икаквих средстава за живот смјестио у сиротињски дом у Хеидену, гдје га је открио млади новинар Георг Бамбергер и 1895. године написао причу о животу Хенрy Дунанта.
Дунант је по други пут у свом животу постао цијењен и слављен у цијелом свијету. Године 1901. норвешки парламент му је додијелио прву Нобелову награду за мир, коју је подијелио с Федерицом Пассyем (из Француске миротворне удруге).
Дунант се није вратио богатству и раскоши што му је омогућавала Нобелова награда и многе друге понуде које су му слала хуманитарна друштва и појединци. Није задржао новац за себе, већ га је поклонио Црвеном крсту / крижу и другим хуманитарним организацијама за помоћ сиротињи. Остао је у старачком дому у Хеидену гдје је 1910. године умро.
Од 1948. године 8. маја, у почаст Хенрyу Дунанту, у цијелом свијету се обиљежава као Свјетски дан Црвеног крста/крижа.
Како је настала идеја о стварању Покрета Црвеног крста / крижа?
Дана 24. јуна 1859. војске аустријског царства и француско – сардинијског савеза водиле су битку недалеко села Солферина, у сјеверној Италији, у којој је погинуло, или било рањено, 40.000 људи. Војних санитетских служби у то доба готово да и није било. Посљедице су биле велике патње и многи рањеници умрли су због недостатка његе.
Ужаснут агонијом војника, Хенрy Дунант је почео, уз сурадњу мјештана, организирати помоћ у цркви у мјесту Цастиглионе.
Своје доживљаје Дунант је описао у књизи под називом "Сјећање на Солферино", објављеној 1862. године. У њој истиче потребу оснивања националних друштава која би у вријеме мира образовала добровољце као помоћ војним санитетским службама у рату, заштиту рањеника без обзира којој страни у сукобу припадају, те склапање међународних уговора којима би се регулисао рад санитетског особља и друштава за пружање помоћи као и поштивање њихове неутралности.
Књига је узбуркала читаву Еуропу, особито водеће политичаре који су осјетили потребу за промјеном постојеће ситуације. У промицању циљева књиге Дунанту су помогла четири грађанина Женеве - Густаве Моyниер, предсједник Женевског друштва јавне социјалне бриге, генерал Гуиллауме-Хенри Дуфоур, др. Лоуис Аппиа и др. Тхеодоре Мауноир (Одбор петорице) с којима је 1863. године основао Међународни комитет за помоћ рањеницима (1876. преименован у Међународни комитет Црвеног крста/крижа - МКЦК). У октобру исте, 1863. године, у Женеви је одржана међународна конференција на којој је прихваћено десет резолуција које су одредиле циљеве и радне методе средишњих одбора и регионалних канцеларија који ће се основати у свакој држави (будућих националних друштава Црвеног крста/крижа и Црвеног полумјесеца). Тих десет резолуција чине оснивачку повељу Црвеног крста/крижа. Такођер је као знак комитета прихваћен црвени крст/криж на бијелој подлози (у знак почасти према Швицарској, супротно бојама на Швицарској застави). Међународни комитет за помоћ рањеницима задао си је двоструки циљ - оснивање националних друштава за пружање помоћи и склапање међународних уговора о заштити рањеника у рату. Први циљ почео се остваривати већ исте године оснивањем првог националног друштва.
Жељени међународни уговор склопљен је нешто касније. На дипломатској конференцији коју је сазвала швицарска влада у Женеви, 22. аугуста 1864. године, усвојена је Конвенција за побољшање положаја рањеника у оружаним снагама у рату на копну.
Тако је рођена истински велика идеја о стварању међународне организације којој је циљ ублажавање, а првенствено спрјечавање патње, биједе и невоље у свијету.